Lju­bi­te­lji ple­sa ima­li su pri­li­ku da u su­bo­tu na ri­vi Mua uži­va­ju igra­ju­ći u rit­mu mu­zi­ke za ples, ko­ju su uži­vo svi­ra­li čla­no­vi gru­pe „Lun­go ma­re” iz Ko­to­ra. Po­sje­ti­o­ci iz svih dje­lo­va Ko­to­ra, pa i iz Tiv­ta ple­sa­li su uz li­je­pe no­te val­ce­ra, tan­ga, bo­kelj­skih sta­ro­grad­skih pje­sa­ma... Uz pjat pa­šte s me­som, ko­ju su pri­pre­mi­li mje­šta­ni, u am­bi­jen­tu ko­tor­skog za­li­va oba­sja­nog noć­nim svje­tilj­ka­ma, igra­lo se na ka­me­noj ri­vi, ne­što vi­še pri­pad­ni­ci sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, ne­go mla­di. Oni su, ipak, uče­stvo­va­li u pri­pre­mi igran­ke, a uko­li­ko ova­kvi su­sre­ti po­sta­nu re­dov­ni, mo­žda će se i oni ohra­bri­ti da se ple­som ra­du­ju ži­vo­tu.
– Lje­to je pro­šlo, pri­je smo pri­re­di­li ri­ba­r­sko ve­če za tu­ri­ste, a ovo sa­da je za nas, do­ma­će, da se za­ba­vi­mo i uži­va­mo u dru­že­nju. Ide­ja je po­te­kla od Zden­ke Jan­ko­vić, na­še su­gra­đan­ke, a po­dr­ža­la nas je Pa­tri­ci­ja Po­brić, pred­sjed­ni­ca NVO Na­ša ak­ci­ja, kao i Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja Ko­to­ra. Mje­šta­ni su sa­mi or­ga­ni­zo­va­li i pri­pre­mi­li pa­štu s me­som, a mje­sna za­jed­ni­ca fi­nan­sij­ski je po­mo­gla da se pri­re­di ovo ple­sno ve­če – ka­že Mi­lo­rad Kri­vo­ka­pić, pred­sjed­nik MZ Muo.
Pri­sje­ća se ka­ko su se pri­je če­tr­de­se­tak go­di­na igran­ke na Muu odr­ža­va­le u ne­ka­da­šnjem Do­mu kul­tu­re, da­nas ho­te­lu „Sind”. Ple­sa­li su tan­go, val­cer, tvist, ro­ken­rol, a svi­ra­le su uži­vo mno­ge gru­pe, me­đu ko­ji­ma iz­dva­ja bend po­koj­nog Ste­va Pro­ro­či­ća. Po­sli­je zemljotresa`79. go­di­ne ta li­je­pa tra­di­ci­ja igran­ki je po­la­ko ne­sta­la, a odr­ža­lo se ri­bar­sko ve­če to­kom lje­ta.
Do ide­je o igran­ci do­šli su dok su u or­ga­ni­za­ci­ji NVO Na­ša ak­ci­ja na mu­ljan­skoj ri­vi po­sta­vlja­li ma­lu bi­bli­o­te­ku na otvo­re­nom (sti­li­zo­va­ni i li­je­po di­zaj­ni­ra­ni sta­ri fri­ži­der), dok su svi mje­šta­ni bi­li oku­plje­ni oko ovog li­je­pog pro­jek­ta.
– Do­go­vo­ri­li smo se da oži­vi­mo Muo van tu­ri­stič­ke se­zo­ne, da to bu­du igran­ke to­kom je­se­ni i zi­me, ka­da se svi ne­ka­ko uča­u­re u svo­je pro­sto­ri­je. Zden­ka je pred­lo­ži­la sta­ro­grad­ske igran­ke, a mje­šta­ni su usko­či­li da po­mog­nu oko ku­va­nja, po­sta­vlja­nja za­sta­vi­ca, omla­di­na je iz­ni­je­la sve sto­lo­ve i sto­li­ce, svi za­jed­no smo pra­li ri­vu, pli­je­vi­li ko­rov, či­sti­li trav­njak, ta­ko da smo sve kom­plet­no sre­di­li za ple­sno ve­če. Ja­ko li­je­po dru­že­nje je bi­lo či­tav dan, ko­je se na­sta­vi­lo i to­kom ve­če­ri sve do po­no­ći – ka­že Pa­tri­ci­ja Po­brić.
Ple­sno ve­če is­pra­ti­le su i pred­sjed­ni­ce MZ Sta­ri Grad i MZ Ška­lja­ri, ko­je na­mje­ra­va­ju da pri­re­de ne­što slič­no u svo­jim za­jed­ni­ca­ma.
Me­đu naj­sta­ri­jim uče­sni­ci­ma igran­ke je 74-go­di­šnji Slo­bo­dan Ki­co­vić, ko­ji je ple­sao sa svo­jim kće­ri­ma, evo­ci­ra­ju­ći uspo­me­ne na ne­ka­da­šnje igran­ke.
– Lje­ti smo ima­li igran­ke na ljet­njem ba­ze­nu, to je u vri­je­me ro­ken­ro­la bi­lo ma­lo ži­vlje, ple­sa­lo se, ni­je se si­je­da­lo, to je bi­lo za one mla­đe. Za ozbilj­ni­je je bi­la „Sla­vi­ja”, ne­ka­da­šnji ho­tel „Fjord”, ta­mo je svi­ra­la mu­zi­ka „Ra­mo­na”, pje­vao Ivo Ro­bić, dok je u ka­fa­ni „Doj­mi” na­stu­pa­la ne­ka do­ma­ća kla­pa. To je ne­ka­da bi­lo mno­go ži­vlje ne­go sad, ka­že Slo­bo i pri­mje­ću­je da da­na­šnje ge­ne­ra­ci­je mno­go pro­pu­šta­ju pre­tje­ra­nim ko­ri­šće­njem mo­der­ne teh­no­lo­gi­je, mo­bil­nih te­le­fo­na, aj­fo­na, fej­sbu­ka, in­ter­ne­ta...
M.D.PO­PO­VIĆ


Da se uz­dr­ma­ju učma­le du­še

Da­na­šnji mom­ci, bi­lo ih je ve­če­ras mno­go, me­đu to­li­ko li­je­pih dje­vo­ja­ka ni­su ple­sa­li, ne­go su sje­de­ći od­gle­da­li ka­ko one sa­me ple­šu. Gre­o­ta je to, ne znam da li su se ti mom­ci upla­ši­li ili mo­žda ne umi­ju da ple­šu. Ovo je mno­go do­bro da uz­dr­ma ma­lo učma­le du­še, mla­de ko­ji se za­ni­ma­ju sa­mo svo­jim te­le­fo­ni­ma, u dis­ko­te­ci sje­de za jed­nim sto­lom mom­ci, a za dru­gim odvo­je­no dje­voj­ke i svi se za­ba­vlja­ju tap­ka­njem po tim apa­ra­ti­ma, ne pri­mje­ću­ju­ći jed­ni dru­ge i on­da odu ku­ći ne­za­do­volj­ni. Dra­go mi je da je ma­lo živ­nu­lo, sa­mo ne­ka se na­sta­vi sa ova­kvim igran­ka­ma, po­ru­ču­je Ki­co­vić.